E, tako. Pošto sam prošlim postom skinula prašinu sa bloga, vreme je da danas to uradim i sa jednom kategorijom. Prolećno buđenje bloga. Oživljavam stare, zapostavljane teme… Biram kreativce, klikćem, biram fotke i smišljam kako da vam predstavim osobe koje žive od kreativnosti.

Ovaj put krećemo sa Milicom Tepavac Walker, devojkom oštrog oka i uzbudljive životne priče. Milica je fotograf, trenutno fokusirana na slikanje dece, ali joj ni umetnička fotografija nije strana. Šta više, daleko od toga… Otkrila sam njen sajt u nekom od svojih nasumičnih kliktanja, i imala šta da vidim. Pored sjajnih fotki, Milica piše i blog gde neretko deli savete ili svoje stavove o fotografskom zanatu, ili uklapa citate sa svojim slikama i time vezuje jednu vrstu umetnosti sa drugom.

A da ne bih ja sad tu puno pričala, pustiću vas da se sami bolje upoznate :).

Jedna od tvojih poseta Americi ispostavila se kao sudbonosna. Otišla si kao turista a završila kao amerikanka, venčana ni manje ni više, nego u Central Parku :). Ako možeš, opiši nam svoj generalni utisak o Americi kroz jednu reč ili fotku.

Ahaha to je zapravo bila ne jedna od..to je bila JEDINA moja poseta Americi. Prolazila sam kroz fazu u životu kada sam definitivno bila na jako velikoj raskrsnici, otvorena za sve mogućnosti. Ukazala se prilika da dođem u posetu drugu koji je bio voljan da mi pomogne sa hranom i smeštajem nekoliko meseci u slučaju da želim toliko da ostanem. Bila sam u fazonu, ako bude suđeno-ostaću, a ako ne-vraćam se kući.

Iskreno, najluđe od svega je što se meni Amerika ne sviđa u globalu ni malo, jaaaako mi fali Evropa i taman kad sam trebala da se vratim kući i završim sa Amerikom, moja veza sa sadašnjim suprugom je postala vrlo “ozbiljna”, već smo uveliko živeli zajedno. Na romantičan način je rekao da me ne pušta da idem kući i da ćemo da se venčamo. Ludi i zaljubljeni, tako smo i učinili, otišli smo za NYC, venčali se u Central Parku okruženi sa par najbližih prijatelja, a medeni mesec proveli na pustim ulicama NYC pošto se baš dan nakon našeg venčanja desila čitava afera sa Hurricane Irene. Deset dana nakon venčanja smo zatrudneli, tako da dok vodimo ovaj razgovor ja sedim sa ogromnim stomakom, u 8. mesecu dok me moj sin Jude Nicola šutira kao lud :-).
Sad smo tu gde smo, ali oboje maštamo da ostatak života provedemo u Evropi.

Amerika kroz jednu reč… DVOLIČNOST/DUPLI STANDARDI.

U kom momentu je fotografija prešla iz hobija u profesiju?

U jednom od momenata kada sam (dok sam živela u Srbiji) ostala bez posla. Umesto klasične, panične reakcije pokušala sam da vidim svetlo na kraju tunela i period od dva meseca u kom nisam radila, iskoristim za pokretanje “Pixelklinaca” (biznis za ftografisanje klinaca). To je bilo negde 2009. godine, čini mi se. Pre toga, fotografija je bila samo strastveni hobi.

Za sebe kažeš da si hunter for “decisive moments”. Opiši nam te momente.

Pa najkraće moguće, tu “pojavu” :-) bih opisala najslađe ovako: Za mene fotografija nije fotografija, barem ne umetnička, ako ne nosi neku posebnu priču, emociju, ono “nešto” na šta u stvari “otkinemo” kad vidimo fotografiju koja nam se sviđa, a da nije delo Photoshop-a. Prosto se trudim da vidim vise od očiglednog. Čak i kad radite sa profesionalnim modelima koji znaju uvek kako savršeno da se nameste, postoje ti neki “međumomenti”, momenti između poza, nameštenog osmeha itd, momenti kada se dešava život. To je ono što ja pokušavam da ulovim sto je češće moguće.

Šta ti predstavlja najveći izazov kao dečijem fotografu?

Roditelji.

Photoshop – bare necessity ili ne?

Ja ne volim da “silujem” fotografije u Photoshop-u, ali za mene Photoshop jeste neophodnost ako pričamo o digitalnoj fotografiji. Fotografi koji su radili na filmu su imali mogućnost da se kreativno izraze razvijajući fotografije u mračnoj komori, u današnje vreme sa digitalnim fajlovima, to je Photoshop i ja ne vidim ama baš ništa loše u tome. Osim toga, mnoge digitalne fotografije (pogotovo ako nisu snimljene u studiju pod maksimalno kontrolisanim svetlosnim uslovima) naprosto zahtevaju makar minimalne korekcije u pogledu kontrasta, saturacije, oštrine itd.

Ono što je loše (ako me već pitaš) je kada neko misli da je fotograf, a svoje delo kreira u Photoshopu umesto sa fotoaparatom.
Ideja i “ono nešto” moraju da postoje u glavi u srcu fotografa, fotoaparat je instrument sa kojim fizički možemo da zabeležimo to što je u nama, a Photoshop je kao suptilna šminka koju stavljamo nakon neprospavane noći kako bi ličili na ljudska bića i otišli na posao bez da svi provale da smo lumpovali vascelu noć.

Da nije fotograf, Milica bi bila…

Sam bog zna ahaha

Ja sam već imala dosta profesija u svom životu! Kada sam konačno došla do tačke da mogu da budem samo fotograf, moj život je postao cveće i drveće.

Ekonomija je svuda teška, a ovaj posao dosta neizvestan (pretežno jer mnogi wannabe fotografi amateri vole da rade za džabe pa “ubijaju” profesionalne fotografe koji žive od svog rada -rezultat je da svi misle kako digitalna fotografija ne vredi ništa i sve teže i teže ljudi žele da plate fotografe…uh o ovome bih baš mogla da pišem doveka).
Mislim da već neko vreme živim u filmu preduzetnika, tako da u slučaju da ne radim fotografiju (ili samo fotografiju) verovatno bih imala neki dodatni biznis koji je u vezi sa fotografijom. Trenutno baš i radim na jednom projektu, samo ne bih još uvek da otkrivam o čemu se radi.

Savet koji bi volela da ti je neko dao kada si počela da se baviš fotografijom?

Volela bih da mi je neko rekao da ako hoćeš da živiš od fotografije, nije baš mnogo bitno da li si jako talentovan ili jedva talentovan. Nebitno da li živiš u Srbiji ili Americi.

Ispostavilo se da se i ova industrija toliko promenila, postala je bolesno kompetitivna, pa ako hoćeš da te ljudi primete i da dobro živiš od svog rada, moraš da imas valjane preduzetničke sposobnosti, da si marketing guru i da ti dune dobar vetar u leđa. Ako nemaš smisla za preduzetništvo, onda nauči da budeš i razmišljaš kao preduzetnik brzinom svetlosti, a ako ne možeš, zaposli se u nekoj firmi, radi za nekog drugoga i radi fotografiju kao hobi, ali ne za džabe ako te neko angažuje.

Volela bih kada biste imali priliku da vidite koliko je prosečan fotograf u Americi edukovan u pogledu biznisa, marketinga, dizajna, editovanja fotografija, raznih softvera, social media…

I za kraj, imaš li omiljenu osobu/predmet/destinaciju za fotkanje?

Ne, ali mi osećaj govori da će to postati moj sin Jude čim završimo sa porođajem:-)

To bi bilo to, dragi moji… ako vam je do uživanja i gledanja dobrih fotki… preporučujem da pređete na Milicin sajt :).