Kako februar polako izmiče, ovom prilikom molim sneg da se pomeri i napravi mesta suncu. Ovaj nedostatak boja u danima postaje nepodnošljiv, i ja sam morala da reagujem. Da malo obojim dane u tople boje, i kao uvek unesem malo kreativnosti.

Za to je idealan gost na blogu draga Marina sa Marinush bloga, poznata po svom Marinush jewelry brendu. Njeni radovi i fotografije kao što ćete videti pričaju neku divnu priču, te ćemo danas od njih crpeti inspiraciju za lepši dan :). Znači: red fotki, red nakita, koja reč, a boje svud’ naokolo. Šta da vam kažem sem – nadam se da ćete uživati kao i ja dok sam sastavljala post.

Za početak nam reci: ko je Marina, a ko Marinush?

Marina će uskoro biti diplomirani grafički dizajner, inače uživa u dobroj muzici, tipografiji, lepim stvarima, i prirodi pre svega. A iza imena Marinush se kriju sve one živuljke, stvorenja, i biljke u vidu nakita.

Handmade jewelry inspired by nature, nema boljeg opisa za tvoj rad. Priroda očigledno ostavlja dubok utisak na tebe i tvoje radove, te nema svrhe pitati te odakle crpiš inspiraciju. Više me zanima kako je sve počelo?

Priroda je svakako neiscrpan izvor inspiracije. Cela priča oko izrade nakita je počela pre neke 2 godine sa jednim problemom, zvanim ”kakav poklon kupiti drugarici za rođus”, a baš sam se u tom periodu prvi put susrela sa polimernom glinom, pa sam došla na ideju da poklonim nešto što ću sama napraviti. Slavljenica se oduševila a ja sam to poklanjanje đinđuva uvela u praksu. Vremenom se tehnika izrade usavršavala, pa su rezultati postajali sve bolji, do momenta da su me svi prijatelji nagovarali da iste te radove počnem i da prodajem. I tako su nastali Marinush unikati.

Otkud baš nakit i otkud baš polimerska glina?

To se desilo najprirodnije, jer sam i sama fanatik za đinđuvama i interesantnim modnim detaljima. Doduše, mislila sam da ću, kada sama počnem da izrađujem slične komade, konačno prestati da trošim novac na takve stvari. Ali, grdno sam se prevarila, jer sam preko nakita upoznala gomilu kreativnih ljudi koji isto tako ručno izrađuju sjajne komade. Tako sada pored toga što sebe obradujem unikatima, podržavam koliko mogu divne vredne kreativce. Što se tiče materijala, još uvek eksperimentišem i ne planiram da se zaustavim na polimernoj glini. Planiram uskoro malo drugačiji stil Marinush nakita, drugačije tehnike izrade sa različitim materijalima, ali otom potom. Polimernoj glini ću, ipak, ostati verna jer se definitivno pokazala kao idealan materijal gde mogu da postignem takvu teksturu i boje.

Ovde ja moram da se ubacim: ako pratite domaću handmade scenu, znate koliko devojke mogu biti (ne)inspirativne sa polimerskom glinom. Marinush ozbiljno pomera granice u radu sa ovim materijalom, moje je skromno mišljenje.

Reci nam nešto o fotkama koje praviš, o tom Zenitu i momentima koje pokušavaš da uhvatiš.

Analogna fotografija me je zanimala od malih nogu jer se moj otac bavio fotografijom iz hobija i imao je svoju laboratoriju gde je fotke sam izrađivao. Potpuno me je osvojila pre godinu dana kada sam slučajno naletela na očev Zenit, i ispucala svoj prvi film. Rezultati su bili neočekivani, oduševili su me ti sitni slučajni detalji na filmu, zrno i igre svetlosti i boja, i od tada kad god stignem eksperimentišem sa svetlošću, vežbam oko i posmatram okolinu kroz objektiv.

I za kraj nešto što volim da pitam sve kreativce: od svojih radova, imaš li neki omiljeni?

Za nakit sam sigurna – ne postoji omiljeni, za svaki komad se zalepim i teško mi pada odvajanje od istog, jer i u procesu izrade ne stajem dok prvo sebe ne zadovoljim rezultatima. Vrlo često i samu sebe iznenadim, kao što je bio slučaj sa zecom iz Alise – toliko sićušnih detalja nisam još postigla na jednom komadu:

Što se tiče fotografije, tu bih izdvojila set fotografija koje su našle i dublji smisao, gde u sklopu projekta Kerning Through Lenses postaju deo jedne divne priče, uokvirene Shpirinim tipografskim umećem.

Ja moram da navedem da sam vlasnik jedne Marinush ogrlice, i ovom prilikom moram da vam kažem da je Marina jedna divna osoba koja izlazi u susret svakakvim porudžbinama (“znaš, ja bih da mi ogrlica bude jedan golemi list tu nešto teget-sivo, da mi se uklapa uz torbu slične boje” – pritom, fotke te torbe nigde, i “da mi veličina lanca bude ni prekratka ni predugačka, šta znam, da mi padne na grudi junačke”). I pored tih krajnje razumnih zahteva ispala je divna i mnogo je volim :).

Ako biste voleli da ostanete u toku sa njenim radom, možete posetiti njen flickr, blog, sajt ili Facebook page. Sva mesta su podjednako divna.